„Ala, ala, bite, bite, tanke, kup te tunju anke voi sinjore e sinjora, kjuzo, kjuzo, bište svi sa bazena“, viče jedan zgodan momak, „Sad jema defilirat srk mladosti Brača, sad ćemo van mi izvuć vodu na justa“.
Ča se to ustvari dogaja? U Postirima, u novom hotelu Pastura koji još vonja po pituri, sjatilo se po Evrope. Još pivac ni zapiva, a oni potežu ležaljke, vuču suncobrane i love pozicije prima mistu di ce izlist sunce.
Muški se mažedu sa kremima dok im žene namišćodu tange kako bi hi sunce ćo veće doselo.
Dosadilo tu karitod gledot našem čoviku, pa odluči na tom bazenu sa kristalnom čistom vodom napravit malu reviju toalete, a usput pokazat čvrsti ženski korpus ka stina othranjen na blitvi i bračkom kupusu.
Probučijedu se te naše sramežljive cure u jednom magazinu, a kroz grilje viri par momčića i sve guradu jedan drugog.
I eto, nakon malo vrimena pojavi se prva, prošeta se oko bazena tiho i elegantno poput lista na malo vitra. Ni došla do kraja, a već se uputila druga, pa treća pa, peta, sve jedna zgodnija od druge. „Borami, ovima ni triba uči kuvat“, govori jedan iza mene.
Stopila se lipota bazena s ovin našim curama i završilo sa dugim, dugim aplauzom.
Evo, stavi sam par skromnih slika pa se uvirte sami.

(Struja 2007)

Eto, ovih don na Šantića vodu ništo počelo nicot iz smeća, niki stup, ko oni fažol u nikoj priči za molu dicu. Ovako iz dajeg reko bi pedesetak metri. Piton livo, piton desno: “Če ono?“, a niko nezno. Išo sam put kafića Lipe. Tamo se okupi sva elita intelektualoc’. Oni van znaju sve če bilo i čo će bit, a i ko je s kin. Nasloni san se na jednu omoriku da vidin ko je unutra – kad trče jedon sa mobitelom i viče: “Biž, biž, zovu me iz Jadrankamena!“ Ni’ ni frmo već čeko drugi: “Ala, maknite se, zvat će me mister Grin“. Trećemu priša naručit žicu za plest mrižu, četvrtemu premi proda por kvintoli mandarini, peti moro da dode ricete za patvoreno vino i tako po vas don.
Eto zošto je izniko fažol i za koga, jer na rivu elita sa svojima mobitelima jemoju signol jedino ispod te omorike. Neka, neka! Supetar – ko grod jemo dvo stupa, pa je red da mi stavimo kojega. Od istoka do zapada izmrižoni smo žicima visokega napona, tri otoka dobiju struju priko nos, pa kad je već tako ča će nam naškodi još to malo zračenja odizgor po glovi, i tako smo svi šempjoni.

(Struja 2007)